Славенко Терзић нови је амбасадор Србије у Русији

Терзић је члан више одбора САНУ (где ради од 1974), као и управног одбора Историјског института. Од 2001. до 2005. био је председник Српске књижевне задруге. Члан је Сената Републике Српске од 1996. Рођен је 1949. у Пандурици код Пљеваља. Гимназију је похађао у Горажду и Пљевљима. Као професор радио је у школама у Алибунару и Ковачици. Говори руски, немачки и грчки, а користи се бугарским и енглеским.

„Историја је наука без гнева и пристрасности, али је и историчар жив човек", рекао је Терзић гостујући 2008. на ТВ Кошава када га је водитељка Ивана Жигон замолила да из историје односа Србије и Русије посебно издвоји примере љубави два народа. Тада је рекао и да је „Русија једина велика сила која је доследно подржавала борбу Срба за ослобођење и уједињење". Као сведок на суђењу Слободану Милошевићу, Терзић је рекао, не само у историјском контексту, да „албански политички лидери под утицајем великих сила, углавном, имају амбицију да створе велику албанску државу и тиме угрожавају, практично, све суседне државе и народе", и да за то има безброј доказа.

На скупу подршке Војиславу Шешељу „Шест година хашке тамнице" 2009. Терзић је рекао да је „обустављање процеса и пуштање (Шешеља) на слободу једини прави излаз из хашког беспућа". Цитирао је том приликом и наводе да су идеју за оснивање Трибунала дали Клаус Кинкел и Мадлен Олбрајт. Легендарна је прича како је САНУ, баш преко Терзића, Шешељу крајем 90-их доделила сертификат да је Србин. То је вођи СРС било потребно да „злобницима", попут кума му Вука Драшковића, који су инсинуирали да је Хрват, зачепи уста. Још 2001, пет година пре него што ће се раздвојити Црна Гора и Србија, Терзић закључује да „уместо оне по храбрости, јунаштву, обилићевском духу и витештву препознатљиве Црне Горе... ничу Монтенегрини, Дукљани и Црвени Хрвати", чији образовни и укупни друштвени програм пише Џорџ Сорос.