ДА ЛИ ЈЕ „ХАГ” НИРНБЕРГ БРОЈ ДВА ?

Навршило се 22. јуна 70 година од почетка Другог светског рата. Чини се да је све јасно: Хитлер и нацисти су одговорни за распламсавање пожара рата, за уништавање читавих нација, за планирану агресију на независне државе, за успостављање у њима режима терора.

А, ипак резултати рата никако не дају спокоја онима, кији су рат започели, њиховим улизицама и русофобима. Рат против Русије улази у нову фазу. Невероватно је, али се Хитлером данас одушевљени енглези: по информацијама британских СМИ, прошле године је продаја "Mein Kampf" потукала у Енглеској све рекорде. Недавно је у Немачкој отворен Музеј историје Трећег рајха . У прибалтичким републикама владе подржавају локалне есесовце и они слободно марширају по улицама градова, уништавају споменике совјетским борцима-ослободиоцима. У Лавову су 9. маја ове године националисти скидали ветеранима гардијске траке и ордење. Претходне власти су у Кијеву почеле да подижу споменике саучесницима фашиста, украјинским националистима, проглашавајући их борцима за независну Украјину. Шта се ту још може да каже, када се чак у Србији већ одавно не обележава Дан Победе! У последње време се појављују чланци о подједанакој одговорности Хитлера и Стаљина за почетак Другог светског рата, а Нирнбершки Трибунал се све чешће упоређује са Међународним трибуналом за бившу Југославију.

Значи, не смеју се заборавити садржај и резултати Другог светског рата, као што се не сме прећутати да је против српског народа деведесетих година вођен специјални информационо-пропагандни рат. Лавина припремљених лажи је одиграла своју улогу. У свест већине људи, нарочито у САД и Европи, убачени су стереотипи, тамо се већ одавно говори шаблонски, без улажења у суштину изреченог: «Срби су – агресори», «Караџић и Младић – ратни злочинци и убице», «геноцид у Сребреници, «србски концентрациони логори за Хрвате и муслимане», «угнетавање Албанаца» и тако даље...

Без обзира на постојање покушаја ревидирања резултата Другог светског рата, научници морају бити објективни у давању својих оцена. Нирнбергшки трибунал је одиграо велику улогу у заустављању ширења фашизма као идеологије. Осим тога, Нирнбершки трибунал је осудио припрему и вођење агресивних ратова против мирољубивих народа, окривио је врхушку нацистичке Немачке за кршење међународних уговора и споразума, за извршење унапред планираних ратних злочина, за уништавање народа због расних и националних особина, за убиства милиона људи.

У Нирнбергу је суђено идеологији нацизма, у основи које лежи расна нетрпељивост, суђено је фашизму као систему, који тежи да загосподари светом посредством агресије, ратних акција на територији независних држава, освајања и потчињавања ових држава, угњетавања и уништења других народа. И онда је фактички човечанство судило фашизму као појави, која се више не сме поновити.

Да се отворено суди нацистима је предлагала Русија, трудећи се да поштује норме међународног права. САД и Енглеска су биле спремне да стреља фашисте без суда и истраге.

Да понове Нирнбершки трибунал, покушали су почетком 90-их за територије бивше Југославије. По нашем мишљењу, ово је неуспешан експеримент. Повлачење паралеле између Нирнбершког трибунала и Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) није нимало лако. У којој мери је МТБЈ оправдао такву своју намену? И у којој мери он може да парира високом обрасцу правосуђа, који представља Нирнберг?

По први пут у историји човечанства се међународна заједница умешала у национални конфликт на територији вишенационалне државе, унапред се одлучивши за једног од учесника конфликта, односно, против једног од учесника конфликта. Основани Трибунал је морао оправдати такву позицију међународне заједнице!

Оснивање суда за државу која се распада, обухваћену грађанским ратом је одмах привукло пажњу стручњака и јавности и изазвало озбиљну критику од стране правне заједнице. Већ тада, почетком 1993. правницима је побудило сумњу оснивање Суда, не од стране Генералне Скупштине, већ од стране Совета Безбедности ОУН, извршног органа, који нема законодавну функцију. Данас многи научници подвргавају сумњи исправност (законитост) оснивања МТБЈ и сматрају да његово оснивање и само деловање отворено нарушава норме важећег међународног права, да је незаконит.

По истеку скоро 20 година рада Трибунала, можемо врло очигледно да одговоримо на питање - зашто је основан Трибунал. За ово је довољно да се обратимо статистици резултата његовог рада: 66 одсто од свих прогоњених од стране Трибунала су – Срби, од 19 људи, који су умрли за време истраге, 16 су - Срби. Од 27 ухапшених председника државе, команданата, председниак владе, заменика председника владе, министара одбране и председника скупштине чак 19 њих – су Срби. Србе је трибунал осудио на 904 године затвора, Хрвате – на 171, муслимане – на 39, косовске Албанце - на 19 година, Македонце – на 12 година .

Сада је већ доказано, да су против низа оптужених подигнуте лажне оптужнице, које су имале за циљ преузимање одговорности за злочине које су други извршили. То су процеси Слободана Милошевића, Војислава Шешеља, Момчила Крајишника, Милана Милутиновића, Радована Караџић, Генерала Ратка Младића и других. Истовремено, статистика ослобођених Албанаца, који су дивљали на Косову, зачуђује!

Албанске ратнике, криве за убиства многих срба - Фатмир Лимај, Исак Муслиу, Идриз Балај и Рамуш Харадинај –Хашки трибунал је оправдао мада су побили на стотине људи. За српске житеље Косова и Метохије они су немилосрдне убице и мучитељи! Симболи насиља!

Научници и адвокати већ одавно поседују доказе зависности и пристрастности суда, предубеђења судија, тужилаца и бранилаца. Необјективност се манифестује и у процедури судског процеса, и у раду са оптуженима, са сведоцима, са експертима. Трибунал манипулише статистичким подацима, користи непроверене и нетачне статистичко-демографске конструкције, прилагођене унапред задатом исходу, скрива документа, „намешта" чињенице.

Сада се ради све да се код срба формира "комплекс кривице" за све, што се 90-их година дешавало на Балкану. Уосталом, власт у Београду уопште нема ништа против оваквог подухвата. Међутим, ако се кривица Србије и Црне Горе докаже, онда ће на много будућих година жиг злочинца лећи на васцели српски народ, а међународне организације и НАТО ће добити још један доказ да су у праву што кажњавају Србију – и санкцијама, и блокадом, и бомбардовањем. Последице ове варијанте догађаја су крајње тешке.

Нажалост, међународна заједница није израдила механизме контроле Трибунала. Ни до данашњег дана рад МТБЈУ није озбиљно проверавао нити један компетентни међународни орган, због чега је безакоње постало основно правило рада МТБЈУ. Док је МТБЈУ још активан, док његови материјали нису сакривени у недоступним архивима, требало би уопштити необјективно пословање Трибунала, и затим затражити не само његово затварање, већ и вредновање делатности судија и тужилаца, а онда ослобађање свих невино осуђених.

Знајући суштину Трибунала, његову необјективност и антисрпску усмереност, руководство Србије наставља сарадњу са њим. После изручења Трибуналу генерала Ратка Младића српски политички кругови очекују почетак преговора о уласку Србије у Европску унију. Авај! У резерви Европљана и Американаца има још много услова, који ће у најскорије време бити испостављени Београду. Један од услова је – признање независности Косова и Метохије! А затим, следи још читав списак услова: независност Војводине, аутономија јужних крајева Србије, улазак у НАТО, регионализација земље. Поред тога, Београд ће морати да докаже, да се са Русијом неће бити у пријатељским односима.

Максимално отворено се о овоме изрекао амерички информационо-обавештајни центар «Стратфор»: «У дугорочној перспективи хапшење Младића не скида стратешку узнемиреност Европе поводом става Београда у погледу Косова и Метохије, чланства у НАТО и веза између Београда и Русије. И мада званично ова питања нису препрека на путу до стицања од стране Србије статуса кандидата или чак члана ЕУ, она су основна препрека Београду за остварење дугорочне потпуне интеграције у Европу... Проблем Србије се састоји у томе, што оптужени за вршење ратних злочина Срби, у суштини, никада нису били основни разлог колебања Европе поводом чланства Србије у ЕУ, већ су само изговор за кочење потенцијалног пријема Београда». Чак и више од тога, наводи «Стратфор», «упорни став Београда да очува војну неутралност и да остане ван НАТО-а у комбинацији са одржавањем чврстих односа са Русијом - чак и када је на власти прозападни Тадић - нагони многе у Европи да сумњају у дубину и дугорочну природу привржености Србије европским оквирима у области политике и безбедности» . Према томе, европска политика Србије предвиђа обавезно ступање у НАТО, слагање са независношћу Косова и прекид односа са Русијом!!

Др. Јелена Гускова