Редкие издания произведений Йована Дучича / Ретка издања књига Јована Дучића

Выставка редких изданий произведений сербского поэта Йована Дучича, приуроченная к 70-летию со дня смерти поэта, открылась в Городской библиотеке в Белграде. Среди экспонатов выставки и последний сборник стихов Дучича, вышедший под названием «Лирика» уже после кончины поэта.

На выставке редких изданий произведений сербского поэта Йована Дучича посетители могут увидеть его первую книгу «Стихи». Этот сборник вышел в 1901 году, а подготовила его редакция журнала «Заря» из Мостара, рассказал в выступлении на МРС председатель Сербского общества библиофилов Срджан Стоянчев, автор каталога выставки, подготовленного Обществом библиофилов и Городской библиотекой. Выставлена и книга стихов Дучича, вышедшая в 1911 году. Второй экземпляр этой книги хранится в Национальной библиотеке Сербии, а третий – в Университетской библиотеке им. Светозара Марковича.

Генеральный секретарь Сербского общества библиофилов Иван Лазаревич объясняет, что этот сборник особенно интересен потому, что с ним Дучич участвовал в конкурсе на соискание премии Академии наук и хотя «он лично был недоволен своим сборником, премию он получил». К числу редких изданий относится и последний сборник стихов Дучича «Лирика». Он вышел в 1943 году в Америке уже после смерти поэта. Существует всего два экземпляра этой книги. Второй хранится в библиотеке САНИ.
Йован Дучич родился в городе Требине, в Герцеговине. Он изучал правоведение в Женеве, а с 1907 года занимался дипломатической деятельностью, работая во многих городах мира, включая Стамбул, Софию, Рим, Каир, Афины... Несмотря на успешность его карьеры дипломатического чиновника (с 1910 г. вплоть до Второй мировой войны представлял Сербию, а потом — королевскую Югославию в ряде европейских государств), его вкладом в наследие для грядущих поколений была поэзия, наиболее чистая и глубокая в сербской литературе в целом. Дучич писал и прозу, а самым известным прозаическим произведением является книга «Сокровища царя Радована».

Он прошел через увлечение немецкой и русской поэзией. Но решающую роль в формировании Дучича сыграла французская поэзия, которую, как убеждают исследователи, он чудесно знал. Его, как и большую часть сербских поэтов 1900-х годов, привлекали авторы второй половины XIX ст., представители «парнасской» школы символисты, особенно Ш. Бодлер и П. Верлен. Свои творческие позиции Дучич выразил в эссе «Памятник Воиславу» (1902), своеобразном «манифесте» первого поколения сербского модерна.

Муза поэта «гордая, чтобы жить для других», погруженная в себя, равнодушная к человеческому горю и вообще далекая от земных проблем. В этом ключе некоторой элитарности развивалось творчество Дучича. Сфера его лирики — любовь, природа, рефлексии о жизни и смерти. И хотя в его любовной лирике превалирует достаточно абстрактная «философия сердца», в ряде случаев поэт смог передать тонкие психологические нюансы, зацепить интимные стороны любовных переживаний, незнакомые ранее сербской лирике, что оказывало содействие более современному звучанию в ней этой темы. Наилучшая часть поэзии Дучича связана с природой. Он тонко ощущал природу, был наблюдателен, умел найти точную деталь, создать конкретный образ. Тревогу, настороженность, напряжение лирического героя передают такие характерные для стихов Дучича образы, как ночной мрак, черный ветер, черные дожди, шум ночных тополей и т.п. Природа помогает выразить неуверенные ощущения, неуловимые душевные движения («Тополя» — один из наилучших стихов поэта). Конкретный образ, который в ряде случаев возникает в начальных строках стиха, перерастает в символ с философским подтекстом. К любимым жанрам поэта относятся сонеты, катрены, которые символизировали рост поэтической культуры, европеизацию национальной поэзии. В годы Балканских войн, а потом Первой мировой войны Дучич выступил с национально-патриотичной лирикой (циклы «Моя отчизна», «Царские сонеты», 1914—1917). Патетика стиля, торжественные декламационные интонации призваны были возвеличить Сербию («Ave Serbia!», «Гимн победителей»).

Последние годы жизни Дучича прошли в США, куда он переехал с началом Второй мировой войны, поддерживая политику эмигрантского королевского правительства. Здесь он и скончался 7 апреля 1943 года в штате Иллинойс. Его последнее желание быть похороненным в родном Требине осуществилось только в 2000 году.

Изложба ретких издања књига Јована Дучића отворена је у Библиотеци града Београда, поводом 70 година од пишчеве смрти. Међу изложеним делима је и последња Дучићева збирка песама "Лирика", коју писац није имао прилику да види.

"На изложби ретких издања књига Јована Дучића, посетиоци су у прилици да виде његово прво објављено дело "Пјесме". Ту збирку стихова објавило је 1901. године уредништво листа "Зора" у Мостару", рекао је за Међународни радио Србија председник Српског библиофилског друштва Срђан Стојанчев, аутор луксузног каталога који су заједно објавили Библиофилско друштво и Библиотека града.

Изложена је и књига Дучићевих песама из 1911. године. Други примерак се чува у Народној библиотеци Србије, а трећи је у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић".

Генерални секретар Српског библиофилског друштва Иван Лазаревић објашњава да је та збирка посебно интересантна због тога што је Дучић са њом конкурисао за добијање награде Академије наука, и иако "лично није био задовољан својом збирком песама, награду је ипак, добио". Међу изложеним ретким издањима је и последња Дучићева збирка песама „Лирика". Издата је 1943. године у Америци, али, нажалост, Дучић је умро у то време и збирку није имао прилику да види. Постоје само два примерка. Други примерак се налази у фонду библиотеке Српске академије наука и уметности. У колекцији Срђана Стојанчева је и књига са песниковом посветом историчару и професору Универзитета у Београду, Васиљу Поповићу.

Јован Дучић рођењем је везан за Требиње, а радом и животом за Мостар, Париз, Женеву, Софију, Атину. Путник пуних кофера стихова, речи, великих љубави, снова и тајни. На Универзитету у Женеви дипломирао је право и, почевши од 1907. године, радио је као дипломата, представљајући земљу широм света, укључујући Истанбул, Софију, Рим, Каиро, Атину... Његов знатан дипломатски успех био је нашироко познат и сматрало се да је изузетан у политичкој каријери.

Међутим, Дучићев допринос не лежи у дипломатским односима, ма колико цењен у тој области био. "Оно што је Јован Дучић оставио у наслеђе будућим генерацијама превазилази сваки политички успех, а то је један од најчистијих, најдубљих облика поезије икад написане у српској књижевности". Дучић се бавио и писањем прозних дела, од којих је најпознатије "Благо цара Радована".

Велика контроверза која се "пришива" том књижевном магу тиче се његовог става према женама. "Да ли их је притајено мрзео, или ванземаљски волео? У свему што је икада од речи скројио и посветио свакој жени која је размажена, плачљива, туђа, нечија или ничија, дата или освојена, сујетна мучитељица, или детенце које покорно моли за љубав, назиру се недокучиви трагови његових осећања према жени који на прстима ходају по танкој линији". Љубав је дефинисао овако: "У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави нема ничег разумног. Љубав је једно душевно стање без равнотеже и без разабирања."

Јован Дучић је умро 7. априла, 1943. године, у држави Илиноис у САД. Последња жеља му је била да буде сахрањен у свом родном граду, Требињу, што се напокон и остварило 2000. године.

Аутор Милена Глувачевић